Zeleni grad u pustinji
Još uvek pod utiskom prelepog Muskata, plovimo ceo dan i 2 noći do sledećeg omanskog grada-Salalaha. Ne znamo mnogo o njemu ali nas naše devojke iz free shopa, uveravaju da vredi obići ga i da se obavezno kupamo na nekoj od plaža. Odmah ujutru izlazimo i smeštamo se u prvi bus koji ima slobodnih mesta. Posle vožnje od oko 15-20 minuta stajemo na jednoj kapiji (koja je kao carinski terminal) i tu stojimo neko vreme. Ne znamo šta se dešava, kad vozač okreće bus i vozi nas nazad do broda?! Staje na isto mesto i ništa ne govori pošto ne zna ni jedan jezik. Neka putnica odlazi da se informiše i saznajemo da su se taksisti toliko okupili na tom parkingu i da su se bukvalno otimali o putnike, pa su iz bezbednosnih razloga stopirali priliv turista :)
Mi sedimo i čekamo rasplet, kad posle nekih 10min vozač kreće ponovo istim putem do te kapije i parkinga. Taksisti nam deluju mirno i mi izlazimo ali potpuno bez ikakvog straha. Prilazi nam jedan veeliki čovek u beloj haljini sa kapicom i nudi nam vožnju do starog suka i plaže za 130$. Ja neću više da pričam sa njim, jer je bezobrazan sa cenom ali mi on ne da mira, iako je Bane pored mene. Unosi mi se u lice i govori da ga gledam u oči u smislu da on ne laže. Ja pokušavam na fini način da mu kažem da me ne interesuje njegova ponuda ali je uporan. Kada sam mu odbrusila da neću ni da idem u grad i da se odmakne od mene, konačno je odustao i ustremio se na neke stare engleze. I tako stojimo u senci neke nadstrešnice, kad nam prilazi fini mladić i vrlo tečnim engleskim nudi, da nas vozi po istoj maršruti. Pitamo za cenu a on kaže 30 evra! Odmah smo prihvatili i ušli u jedan od stotine belih taksija. Unutra čisto, miriše vrlo prijatno a mladić govori odlično engleski.
Vozi nas do starog Suka a tu odmah je i sultanova palata i plaža na kojoj možemo da se kupamo. On će nas čekati u jednom restoranu. Nista ne traži unapred da platimo. Mi se šetkamo po suku i tu kupujemo pravi tamnjan, za nas a i za poklone.
 
Oblast Dhofar je najpoznatija po proizvodnji najskupljeg i najdragocenijeg tamjana na celom svetu. Ova vrsta tamjana se ne proizvodi nigde više na svetu, jer moze samo ovde i samo u divljini da raste i opstane.
Obilazimo divni vrt sultanove palate i žurimo na plažu koja na prvi pogled deluje kao u Raju. Ali ne samo na prvi, i na drugi i na poslednji! To mesto će mi ostati u večnoj uspomeni, kao rajska plaža. Kupali smo se i u Atlantskom okeanu na Tenerifima i na Floridi ali ovakav pesak i toplota vode kao i divni talasi, se ni sa čim ne mogu uporediti. Pesak je potpuno beo i sitan kao najfiniji puder. Kupanje je predivno ali sunce neumoljivo prži pa mi polazimo u restoran jos ranije nego što smo rekli Salimu - našem vozaču-vodiču.
  
Bane misli da ga je video na plaži kako nas prati pogledom (možda da se ne izgubimo i nastavimo putovanje sa nekim drugim taksistom). Kada u restoranu poručimo piće, on nam prilazi i kaže: ja sam tu i čekam Vas , kad god hoćete, možemo da krenemo.
 "Restoran" u kom nas je čekao
I tako krećemo posle okrepljenja ali se nismo vozili ni 2 minuta kad on zaustavlja vozilo i zove nas da mu se pridružimo u prodavnici omanskih kolača. Nudi nam da probamo 2 vrste i da izaberemo a prodavac nam sipa kafu u kartonske čaše. I dok ispijamo kafu, naš vodič kupuje jednu činiju tih kolača i daje nam kao poklon. Kolači strukturom liče na ratluk ali su ipak specifični po mirisu i ukusu i malo redji, pa su sipani u plastičnu činiju sa poklopcem. Kaže da ne moramo odmah da pojedemo jer mogu da stoje i do 15 dana van frižidera.
Ja se još uvek zahvaljujem na kolačima, kad on iz kasete u kolima vadi jednu flašicu domaćeg parfema i poklanja meni.
Vozi nas dalje uz obalu gde pored nas promiču fantastični pejzaži sa palmama na belom pesku. Najavljuje da nas vozi do arheološkog nalazišta na samoj obali.
Arheološko nalazište Sumhuram na krajnjem jugozapadu zemlje bilo je utvrđenje legendarne kraljice od Sabe, odakle se tamjan još tada prevozio brodovima i pustinjskim karavanima ka onima koji su upijali taj čudesni miris. Drvo tamjana raste samo na tom mestu, u pustinji blizu Salale, rodnog sultanovog mesta i drugog grada po važnosti u ovoj zemlji. Trećeg i nema. U njemu je tropska klima, ali svežija od vrele pustinjske, uspeva južno voće i ljudi su još srdačniji. Ovo je zemlji blagostanja u kojoj su svi ljubazni i prijatni, vole i poštuju svog sultana Kabusa koji im je, svojom mudrom politikom, sve to omogućio.
Iako obožavam arheološka nalazišta, ipak ne želim da izlazim iz auta jer je vrućina već nepodnošljiva. Naš vodič nam ljubazmo nudi da on plati ulaznicu, misleći da nam je skupo ali ga ja odgovaram i objasnjavam da mi je jako toplo i da bih najradije gledala iz automobila sa klimom.
 
Tako put nastavljamo duž obale a pored puta je predivna pijaca sa kokosima i bananama i to pod šumom palmi. Uz put su i plantaže banana.
Dok nas vozi, naš ljubazni domaćin priča o sezoni "monsuna" koja traje od juna do septembra, kada kiše dolaze iz Indije i ceo taj deo oko Salalaha, postaje zelena oaza.
 |
Imamo utisak da uživa u poslu vodiča a kaže da je koledž završio u Engleskoj a ipak se vratio u svoju zemlju i sada radi kao taksista i vodič.
Sada nas vozi prema planinama i vidikovcu a najveće iznenadjenje je deo koji je lepo uredjeno izletište. Kaže da se u doba monsuna tu stvara jezero i da se ljudi kupaju i uživaju u zelenilu.
 
Na vidikovcu je restoran koji je u to vreme zatvoren (bili smo oko 15h) jer muslimani ne idu u restorane pre sumraka tj, kada zadje sunce. Onda vode svoje porodice na večeru a za to imaju posebno odvojene separee, da ih ne posmatraju ostali gosti. Sa svakog od tih separea prostire se predivan pogled na dolinu i grad. Tuu je i pećina a sve je lepo prilagodjeno turistima.
Na našem putu nazad, Salim nas provodi kroz prirodni rezervat kamila, gde zive potpuno slobodno a nailazimo i na "stočnu pijacu" koja je ustvari jedna prašnjava poljana, gde se prodaju uglavnom kamile. Kamile su potpuno opuštene, nemaju nikakav strah ni od automobila ni od nas, pa mirno pasu lišće sa drveća pored nas.
Posle te pijace, nailazimo na jedno lepo naselje, u kome se vidi bogatstvo, jer je svaka kuća-vila, malo umetničko delo. Salim nam kaže da oni nemaju vodu, što dokazuju parkirane cisterne na ulici. Kada je pre 3 godine bila predizborna kampanja za gradonačelnika on je obećao da će naselje dobiti vodovod i bogati Omanci su pohrlili da tu zidaju vile ali do danas još nisu dobili vodovod. Nešto slično kao kod nas :)
I tako ćaskajući, stigosmo do parkinga odakle smo krenuli. Srdačno smo se pozdravili sa ljubaznim i predusretljivim domaćinom i krenuli nazad na brod.
Ovaj izlazak mi je stvarno ostao u najlepšoj uspomeni i bilo mi je žao što nismo
ostali bar još jedan dan.
  |
Нема коментара:
Постави коментар